I ta­man ka­da sam se ona­ko u bu­ni­lu za­pi­tao je li sve ovo za­i­sta bio san, zo­ve ko­le­gi­ni­ca Du­da i ona­ko pre­kor­no zbo­ri: „Pro­šao je če­tvr­tak, šta bi od tre­ćeg svjet­skog ra­ta?”
Sa­njao sam ču­dan san, imao sam di­ja­log sa Jen­som Stol­ten­ber­gom, ge­ne­ral­nim se­kre­ta­rom NA­TO-a. Ali­jan­sa nam je baš sa­da, uoči No­ve 2016. go­di­ne, upu­ti­la pi­smo sa po­zi­vom za član­stvo. Kao, ne­će da nas raz­dva­ja­ju od bra­će Cr­no­go­ra­ca, pa haj­de da za­jed­no uđe­mo o jed­nom tro­šku. Ka­žu da smo ko­nač­no pre­ži­vje­li „sin­drom iz­gu­blje­ne ze­mlje” – u snu mi ni­je bilo naj­ja­sni­je da li mi­sle na SFR Ju­go­sla­vi­ju ili na Ko­so­vo – i da smo još uvi­jek ne­kon­so­li­do­va­na de­mo­kra­ti­ja ko­joj sva­ka­ko tre­ba po­mo­ći. Čuv­ši sve to, u snu mi se od­mah ja­vi­la ide­ja da na­pi­šem pro­gram­ski tekst „Sr­bi­ja na raz­me­đi vje­ko­va” o stra­te­gi­ji za­sno­va­noj na prin­ci­pi­ma slo­bod­nog tr­ži­šta, ja­ke dr­ža­ve i nje­nih voj­nih i po­li­cij­skih struk­tu­ra, otvo­re­ne, ne­za­vi­sne i ak­tiv­ne spolj­ne po­li­ti­ke, po­što­va­nju tra­di­ci­je, kon­ti­nu­i­te­ta i pa­tri­o­ti­zma.
„Pa to su prin­ci­pi ka­rak­te­ri­stič­ni za po­li­ti­ča­re de­sne kon­zer­va­tiv­ne ori­jen­ta­ci­je”, od­mah mi je pri­pri­je­tio Jens Stol­ten­berg.
Na­rav­no da je­su, ali šta je to fa­li­lo En­gle­zi­ma pod Čer­či­lom i Mar­ga­ret Ta­čer, Fran­cu­zi­ma pod De Go­lom i Ši­ra­kom, Nem­ci­ma pod Ade­na­u­e­rom, Ame­ri­kan­ci­ma pod Re­ga­nom ili Ru­si­ma sa­da sa Pu­ti­nom? Uvi­jek će­mo mi pro­na­ći pu­ko­ti­nu u oklo­pu sva­ke auto­ri­tar­ne dr­ža­ve u Sr­bi­ji, dra­gi Jen­se. Ni­je sve u sla­do­le­du sa Ka­le­meg­da­na, a osim to­ga, ka­ko no­vi­ne sa­da pi­šu, po­la ne­ka­da­šnjeg po­li­tič­kog esta­bli­šmen­ta Nor­ve­ške ra­di­lo je za KGB… „Sa­da ka­da gra­di­te do­bre pu­te­ve, vi ste do­bro­do­šli u NA­TO”, ve­li mi u snu Jens. Ka­kve ve­ze ima­ju do­bri pu­te­vi i do­bro­do­šli­ca u NA­TO, pi­tam ja. „Ima­ju, do­bri pu­te­vi su va­žni zbog bez­bjed­nog tran­spor­ta atom­skih bom­bi. Ne mo­že­mo da ih pre­vo­zi­mo po ne­kim džom­ba­ma od pu­ta. Sa­da ka­da u Evro­pi ras­po­re­đu­je­mo do­dat­nih 200 nu­kle­ar­nih bom­bi i pro­jek­ti­la, mo­ra­mo da vi­di­mo gdje sve to i smje­sti­ti.”
Pa sta­vi­te ih u dr­ža­ve u ko­ji­ma su i do­sad bi­le te bom­be.
„Ne­će mo­ći, ta­mo je sve već pu­no. U Ita­li­ji smo ima­li i ima­mo skla­di­šta nu­kle­ar­nih ra­ke­ta i bom­bi u Če­đi i Kjo­đi u pro­vin­ci­ji Ve­ne­ci­ja, u Ce­lu, oblast Ro­vi­đa, u Kon­sel­vu, oblast Pa­do­va, u Bo­lo­vo­neu, oblast Ve­ro­ne, u Mon­te Kal­ve­ri­ni­ju, Lon­ga­ru i Tor­me­nu, oblast Vi­čen­ce, u Kor­do­va­du i Avi­ja­nu, oblast Por­de­no­ne, u Mon­ti­kja­ri­ju i Ge­di­ju, pro­vin­ci­ja Bre­ša, u Oder­cu i Ko­do­nji, oblast Tre­vi­za, u El­va­su, oblast Bol­ca­na, na Si­ci­li­ji i na Sar­di­ni­ji. Ci­je­la Ita­li­ja sje­di na atom­skim bom­ba­ma.”
I šta im fa­li? Pi­ju ruj­no vi­no, i pje­va­ju kan­co­ne. Bom­be sa­mo ču­če u skla­di­šti­ma. „A ne, po­red objek­tiv­ne opa­sno­sti u slu­ča­ju ra­ta, ka­da bi sva ova mje­sta bi­la pri­mar­ne me­te uda­ra pro­tiv­ni­ka, pra­vi pro­blem su in­ci­den­ti u vri­je­me mi­ra. Nu­kle­ar­ne bo­je­ve gla­ve ne sto­je go­di­na­ma u skla­di­šti­ma u oče­ki­va­nju da se upo­tri­je­be. Bom­be su slo­že­ni teh­nič­ki apa­ra­ti, ko­ji zah­te­va­ju go­to­vo stal­nu bri­gu i odr­ža­va­nje. To zna­či da ako vi Sr­bi uđe­te u NA­TO, on­da će­mo bom­be ko­je će­mo kod vas sta­ci­o­ni­ra­ti za slu­čaj ra­ta sa Ru­si­jom mo­ra­ti da pre­vo­zi­mo va­šim pu­te­vi­ma do cen­ta­ra za nji­ho­vo odr­ža­va­nje. A za to su nam po­treb­ni do­bri pu­te­vi.” A šta ako na­ši po­li­ti­ča­ri ne pri­sta­nu da atom­ske bom­be ras­po­re­di­te kod nas?
„Pri­sta­će, pri­sta­će. Pa je­dan vaš ne­ka­da­šnji mi­ni­star spolj­nih po­slo­va pot­pi­sao je spo­ra­zum iz­me­đu Sr­bi­je i NA­TO-a, a da vaš par­la­ment u tre­nut­ku pot­pi­si­va­nja o to­me poj­ma ni­je imao.”
Ali Jen­se, sa­da­šnji na­ši po­li­ti­ča­ri su dru­ga­či­ji od pret­hod­nih. Pa­tri­o­te su. „A šta mi­sli­te da će NA­TO da ob­ja­vlju­je gdje će i ko­li­ko bom­bi da smje­sti? Ili ka­da će kon­voj vo­zi­la na ne­kom pu­tu da pre­vo­zi te bom­be? Za­što po­sto­ji voj­na taj­na? Pro­ble­mi bez­bjed­no­sti upra­vlja­nja nu­kle­ar­nim ar­se­na­li­ma i skla­di­šti­ma NA­TO-a ni­su pi­ta­nja za lo­kal­ne po­li­ti­ča­re, ni­ti za jav­nost. Vi u Sr­bi­ji i da­nas ne­ma­te poj­ma o to­me ko­li­ko vas je 1999. bom­bar­do­va­lo ita­li­jan­sko rat­no va­zdu­ho­plov­stvo: 1.378 bor­be­nih le­to­va u tra­ja­nju od ukup­no 2.600 sa­ti, uče­stvo­va­la su 54 bor­be­na avi­o­na, is­pa­lje­no 115 pro­ti­vra­dar­skih ra­ke­ta ‘’harm’’ i 635 bom­bi sa la­se­r­skim na­vo­đe­njem, po­tro­še­no 1.300 to­na go­ri­va za snab­di­je­va­nje u le­tu ita­li­jan­skih i sa­ve­znič­kih avi­o­na. Da li je to ika­da ob­ja­vlje­no u Sr­bi­ji? Ni­je.”
Ma do­bro, otvo­ri­li su nam „Fi­jat” u Kra­gu­jev­cu. Ne­go, Jen­se, ka­da će Pi­no­sa­va pod Ava­lom da do­bi­je ka­na­li­za­ci­ju? Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na na­ši po­li­ti­ča­ri su go­vo­ri­li da, ako uđe­mo u NA­TO, Pi­no­sa­va do­bi­ja vo­do­vod. A do­bi­la ga je tek po­sle mog tek­sta u „Po­li­ti­ci”. Sa­da mi pri­ja­telj Pa­trik iz Nju­jor­ka ja­vlja da lo­bi­ra za ka­na­li­za­ci­ju u Pi­no­sa­vi ta­ko što je na re­gi­star­ske ta­bli­ce svog auta sta­vio nat­pis Pi­no­sa­va. Da ka­na­li­za­ci­ja u Pi­no­sa­vi ne če­ka ula­zak u NA­TO. „Ne znam o to­me ni­šta, pi­ta­ću vr­hov­nu ko­man­du u Mon­su.” I ta­man ka­da sam se ona­ko u bu­ni­lu za­pi­tao je li sve ovo za­i­sta bio san ili ja­va, zo­ve ko­le­gi­ni­ca Du­da i ona­ko lju­ti­to i pre­kor­no zbo­ri: „Pro­šao je če­tvr­tak, šta bi od tre­ćeg svjet­skog ra­ta?” Po­sle nje zo­ve i pri­ja­telj Bor­če iz Bi­to­lja i pi­ta ka­da će za­po­če­ti tre­ći svjet­ski rat. Ka­že, pro­či­tao na ne­kom saj­tu na­vod­no mo­ju iz­ja­vu da pi­šem knji­gu o tre­ćem svjet­skom ra­tu, ko­ji će za­po­če­ti u če­tvr­tak. Ne­ki če­tvr­tak. I da ću knji­gu po­sla­ti Pu­ti­nu, Oba­mi i pa­pi da spri­je­čim tre­ći svjet­ski rat.
Če­kam da vi­dim šta će da mi od­go­vo­re…
iskra.co

Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski